Priča

[mixailo]

Mnogi su se pitali je li slika iz mog profila prava, ili sam se samo zezao. Na žalost, odgovor je - jeste, prava je. Evo kako se čitav taj nesretni događaj desio:



Polusvetlo sa zaledničkog prozora u hodniku obasjava vazdušasto jesenje popodne. Penjem se uz pegavo stepenište. Pogleda uprtog u sićušne tačkice, žućkaste i sive, nestašne u svojoj nestalnosti, sjajne u sopstvenoj sićušnoj izolaciji, utirem stopalima put kojim prelazim po ko zna koji put. “Izolacija tačaka”… Sećam se ovog izraza kojim je, nekada davno, još u gimnaziji, moj drug opisao stanje stvari u svojoj glavi. Udaren bolesnom inspiracijom ko zna koje muze još uvek nepoznate mom sićušnom tačkastom umu, sada verujem da je otprilike mislio ne na neku apstrakciju, poput, recimo, stanja čovečanstva kojim smo se tada tako usrdno bavili, već na moje stepenište. Tada, u gimnaziji, tragali smo za nekakvim opštim, široko primenjivim značenjem tačaka u svojim glavama (istovremeno izbegavajući ono koje je postojalo na našim stepeništima), trudeći se da ga pronađemo u vetru, lišću, tonovima, bojama, oblicima, utiscima, suzama, ismejavanjima i ruganjima, tajnim ispijanjima vodke u nišama zidova gimnazije, trčanju, saplitanju, padanju, bacanju opušaka, guranju o zid, tarenju metala skakavaca o ružne zimske teksas jakne, gužvanjem bledo obojenog pamuka naših dukserica, sijanju očiju (kako nam se činilo) devojaka u koje smo bili zaljubljeni ili koje smo, jednostavno, želeli, pljuvanju po ispljuvanom asfaltu, naslanjanjem o zid učionica iz puke želje da se raspadnu, korozivno nagrizu i istope pod težinom naših tela, ili barem eksplodiraju, a sve to kroz prizmu rasipanih virtuelnih, sićušnih, i tako, tako nemoćnih eksplozija reči.

Stepenik za stepenikom, približavam se stanu, zaboravljam magično polusvetlo, otključavam vrata i ulazim. Oči mi ne prekriva koprena niti sirova snaga žute sunčeve korone, kako to već obično biva. Nikakav proces adaptacije na promenu svetla nije potreban, jer promene svetla ni nema. Ulazim u kuhinju i kuvam kafu.

Sledeće čega se sećah bejahu isprepletana crvena vlakna kuhinjskog tepiha u blizini mog nosa. „Pao sam na patos“, ispravno pomislih, i načinih pokret rukom. Pokušao sam da se pridignem. Bol, došavši odnegde, oštro dreknu u korenu moje šake. „Neću ti dozvoliti da se pridigneš“, govorio je bol. „Mrzim te“, jasno mi je poručio. „Mrzim i ja tebe, majku li ti mangupsku“, promrmljah, prebacivši težište na koren one druge, preostale, šake.

„Sine!“, uzviknu moja mama, stvorivši se na ulazu u kujnu. „Šta...“, rekla je i zaćutala. Razumeo sam je. Nije lako imati sina koji voli da veći deo dana provodi licem okrenutim patosu, meditirajući, kako on to voli da naziva. Ovoga puta to nije bio slučaj. „Mama“, rekoh. „Kuvao sam kafu. Sipao sam iz one velike limenke što piše Nes. Pomirisao sam... I nešto se desilo. Mislim da sam pao.“

„To, sine, nije bila kafa. To je...“

Bol u korenu šake prekinu sve niti koje su me u datom trenutku vezivale za svet čulnih opažaja, uključujući tu i zvuke što dopirahu iz okoline. „Aaaaaaaaarrrr!!!!!“, sadistički drao se bol. „Aaaaa“, dreknuh i ja, solidarišući se, mada sa mnogo manje sadizma u glasu.

Tek tad primetih da je noć odavno pala. Jesenja popodneva postajala su kraća u zamenu za crni, zimski, ušuškani prekrivač noći.

Pogledah ka prozoru.

Zvuk koji je dopirao iza plastike venecijanera, tankog sloja stakla i gomile sipavih kapi kiše, u prvi mah me je podsetio na ljudski smeh. Oslušnuo sam bolje, i čuo lavež pasa... Vrcav, rastrzan, u mašti čoveka očajan, i možda gotovo histeričan. Plaču li ili se smeju, pomislih. Glas mačaka u noći umeo je da bude jeziv, podsećajući na plač deteta. Glas pasa bio je nedokučiviji - svojevrstan paradoks koji se kosio sa uobičajenim stereotipima o misterioznosti mačaka i običnosti pasa.

Dugo sam se prevrtao po krevetu. Bol me je, kako se činilo, privremeno zaboravio. No ipak, nisam mogao da spavam. Nedostatak umora delovao je negativno na mene. Nalet misli bilo kakve, pa i najnaivnije prirode, umeo je da me svojom usiljenom neprijatnošću drži budnim po celu noć. Svaka, pa i najmanja i najbanalnija misao u sumornom mraku moje sobe dobijala je na volumenu; gojila se i sladostrasno okupirala veliki deo uma u datom trenutku, a zatim mutirala (ili pak evoluirala?) u nešto preteće i anksiozno.

„Stvari su onakve kakve su“, pričao mi je prijatelj, student psihologije. „Ništa se ne može promeniti osim naše interpretacije istih“, nastavljao bi, „...mada ja najviše volim one male, seksi narandžaste“, obično bi završavao, zbog čega su ga i izbacili sa studija.

Zvono na vratima.

Ćutao sam. U polusnu, razmišljah o pretećem aspektu date pojave. Neko zvoni. Dakle... Neko me traži. Ako me neko traži u četiri časa po ponoći, onda je shvatio suludu trajektoriju toka mojih misli, i sada pokušava da je eksploatiše, i to ko zna kako. Možda komšija?

Ne smem da otvorim. Kamo sreće da je šoljica šećera. Ali ne verujem.

Ustajem i oprezno, još uvek neotrežnjem i umoran od nedostatka sna, otključavam vrata. Nema nikog... A onda mi pogled pada na prostirku ispred vrata. Na njoj se nalazi mačka. Da li je neko ostavio mačku ispred vrata i pozvonio, pitam se, ili je pozvonila ona sama, u kom slučaju joj svaka čast.

Mačka je bila uglavnom bele boje, sa puno žućkastih tačkica po celom telu, uključujući i uši.
„Mjau“, promckala je.
„Ja... Slušaj“, rekoh.
„Mjau“, rekla je mačka.
„Uh... Pa...“, kazah joj.
„Mjau!“
„Nisam... Nisam siguran da baš...“, nastavih.
„Mjau. Mj.“
„Dobro... Ja“, oglasih se.
„Mjaaau.“
„A šta ti... Ko te je d...?“
„Mjau.“
„Čekaj! Mnogo brz...“
„Mjaaaauuuu.“
„Ih.“
„Mjau...“
„Ja... Čekaj. Čekaj! Stani malo. St...“
„...“
„...“
„...“
„Mjau.“

Jutro me je dočekalo u kontejneru. Siva zora zračila je hladnoćom. Iznad kontejnera, u čudnoj perspektivi i zaklanjajući nebo, uzdizala se zgrada u kojoj sam nekad živeo. Bila je siva i preteća, ali pošto se niko nije pojavio na nekoj od terasa da dobaci nešto za jelo, brzo sam izgubio interesovanje. „Mjau“, rekoh, i vratih se njuškanju kesa.

[mixailo]

Pa, kofein je droza. ;)

[Punky]

Pomirisao si neku drozu? ;)

[asterion/sauchesnik]

Ahaaa, dajemo mashti prostora...odlicna je pricha . :)

[mixailo]

„To, sine, nije bila kafa. To je........“

Ja ne znam, ali možda vi imate neku ideju? Dopunite po sopstvenom izboru.......

[asterion/sauchesnik]

Mjau...shta je bilo u limenci? :)